Edvard Morgan Forster (1879–1970), u svetu
lepe književnosti poznat poznat kao E. M. Forster,
sve do duboke starosti vodio je aktivan književni i
društveni život, a napisao je svega šest romana, od
kojih je pet objavljeno za njegovog života: „Tamo
gde se ni anđeli ne usuđuju da kroče“ (Where Angels
Fear to Tread, 1905), „Najduže putovanje“ (The
Longest Journey, 1907), „Soba sa pogledom“ (A
Room with a View, 1908), „Hauards end“ (Howards
End, 1910) i „Put u Indiju“ (A Passage to India, 1924).
Roman „Moris“ (Maurice) nastao je 1913–1914, potom
je dorađivan (1932, 1959–1960), a objavljen je
tek 1971. Pisao je i brojne pripovetke, eseje, govore
i radio-scenarija, kao i poneku biografi ju. Foster
je takođe bio koautor opere „Bili Bad“ (Billy Bud,
1951). Smatra se jednim od najuspešnijih i najznačajnijih
engleskih pisaca edvardijanske ere, a bio je
i važan deo danas legendarne grupe „Blumsberi“,
intelektualnog kružoka umetnika, pisaca i fi lozofa,
ujedinjenih oko ideje levičarskih stavova i negiranja
viktorijanskog društva, koja je spontano nastala početkom
XX veka u domu spisateljice Virdžinije Vulf.
Drugu polovinu života proveo je kao nezasit
čitalac, recenzent i podržavalac mladih pisaca. Kao
istaknuti javni intelektualac, Forster je postao prvi
predsednik Nacionalnog saveta za građanske slobode
Engleske i tokom celog života je bio zagovornik
lične i političke tolerancije, svedočeći, između ostalog,
na suđenju kojim je ukinuta zabrana romana
„Ljubavnik Lejdi Četerli“ D. H. Lorensa. Njegovi humanistički
nazori su utkani u srž njegovog romanopisačkog
opusa, koji pretežno istražuje pitanja klasnih
razlika i hipokrizije. Godine 1949. odbio je viteški
orden, ali je od 1953. od kraljice prihvatio Orden časti.
Nominaciju za Nobelovu nagradu za književnost
poneo je 22 puta.